“Oteto od zaborava” – ISTINITE PRIČE I ANEGDOTE IZ NARODNOG ŽIVOTA

oteto od zaboravaMiroslav Vučković je rođen 1947. godine u selu Radunje, opština Brus. 
Osnovnu školu završio je u Blaževu, Gimnaziju u Kuršumliji a Višu pedagošku u Kruševcu. Gotovo čitav svoj radni vek je proveo u prosveti kao nastavnik srpskog jezika a danas je u penziji i želja mu je da svojim pisanjem otme delove istorije i života ovog kraja od zaborava – “OTETO OD ZABORAVA”.

– ISTINITE PRIČE I ANEGDOTE IZ NARODNOG ŽIVOTA – ZABELEŽENE U SELIMA NA KOPAONIKU- 

PA I JA SAM DOŠAO

Miloslava Matića iz sela Domiševina u opštini Brus svi su zvali MOSA. Mosa je od marta pa do novembra boravio kod kolibe, čuvajući ovce. Jednom u petnaest dana dolazio bi kući da uzme preobuku, dopuni zalihe hrane i vidi decu kako je sam govorio.

Siđe Mosa jednog dana kući i sav prašnjav i umoran reče ženi:
– Skuvaj mi, baba, jednu kavu da malo povrnem dušu!
– Nemamo kavu – odgovori baba.
– Kako nemamo kad ja vidim na kredencu da ima.
– E to čuvamo kad neko dođe – reče žena.
– Pa i ja sam došao, sveca ti tvog! – podviknu Mosa a baba brže prihvati džezvu. 

LEČI TI MENI OVU OD BOLESTI

Dragan Tomić, penzionisani lekar koji živi u Brusu priča:
Jednom nedeljno odlazio sam u seosku ambulantu u Blaževo. Tamo sam upoznao puno bistrih i pametnih gorštaka.

Milka Savić imala je oko 70 godina. Odavno je ostala bez muža koji je nastradao u rudniku Belo Brdo. Hrabro se borila sa svim životnim nedaćama da odneguje decu. Toga dana ušla je kod mene u ordinaciju i požalila se da je boli noga. Pogledao sam nogu i rekao: “Treba da odmarate što više jer priližno ste stari  in e možete da izdržite napore”.

Odmakla se od mene, oštro me pogledala i rekla:
– Doktore, lečite vi meni ovu bolesnu nogu, a ovu od starosti nemoj.

Bio sam zbunjen i oduševljen. Potrudio sam se da joj što više pomognem i donesem lekove iz Brusa. Postali smo dobri prijatelji.

DOK JA SKIDO TORBIĆ

Raško Antić rođen je oko 1890. godine. živeo je u selu Kovizle na Kopaoniku u opštini Brus. U Prvom svetskom ratu bio je ranjen. Nosio je povez preko oka. Imao je tri sina, tri snahe i preko deset unučića. U svojoj sedamdesetoj godini čuvao je ovce. Svoje stado od preko sedamdeset brava, napasao je svakog dana. Nije se odvajao od svog psa, puške i torbića u kome je nosio hranu i ostale sitnice. 

Dosta puta su vukovi napadali njegovo stado, ali je Raško uspeo da zaštiti ovce. Jednog dana nije bilo tako. Kada je uveče stigao kući, ispričao je svojim sinovima da su mu danas vukovi zaklali tri ovce. Jedan od sinova ga upita kako je to moglo da se desi kad je imao pušku. Skoro plačnim glasom Raško poče da objašnjava: 

“Jutros stavi pušku na rame pa preko puške torbić. Poče da sipi kišica a ja navukož gunj preko glave i preko puške i torbića. Negde kod Begovog brda banuše vukovi. Dok ja skido gunj, pa torbić, pa pušku i dok nanišani, vukovi završiše posao”.

I tako do današnjeg dana osta u selima na istočnoj strani Kopaonika uzrečica, kad neko sa zakašnjenjem obavi neki posao:
“Kao Raško s vukovima” ili “Dok ja skido torbić”. 

DA NISU OVE DRUGARICE… 

Bio je učesnik Drugog svetskog rata. Po oslobođenju zemlje bio je na odgovornim dužnostima u Skupštini opštine Brus. Bio je na dužnosti načelnika za društvene delatnosti kada se desio ovaj događaj.

Jedna grupa mladih i lepih učiteljica stigla je u Brus da ih rasporede u škole u kojima će raditi. On ih je primio a njegovi drugovi, spadala a pomalo ljubomorni, svakog časa su upadali kod njega u kancelariju, praveći se da imaju nešto da pitaju i tražećid a on da objašnjenje.

– Pa zašto ovo, druže načelniče?
– Pa lako je vama, druže načelniče!- i sve tako nebrojano puta.

Njemu to dosadi a i shvatio je njihovu nameru  i onako malo uzrujano reče:
– Ne mogu ja da se izražavam jer su ove drugarice ovde, a sad bi vam ja sve po spisku…Odmah se gubite iz moje kancelarije! 

JA NISAM NI POVADILA ONO ŠTO SI TI DONŽO 

Jugoslav je bio moj najbolji prijatelj. NJegova majka Dragosava bila je otresita, mudra žena i ja sam je voleo i poštovao jer me u mnogo žemu nije odvajala od Jugoslava. Na salvu i druge svečanosti kod njih sam rado odlazio i bio lepo ugošćen.

Jedne godine kasnio je autobus i ja sam na slavu stigao prilično kasno. Nisam čak ni poklon kupio. Posedeo sam, večerao i hteo da krenem pa da bih se našalio rekoh:

“Ja moram da idem, nego Dragosava vidi onu moju torbu tamo, dodaj mi je! “ Razume se da nikakvu torbu nisam imao i da sam hteo da se našalim da mi uvije malo pečenja kako to obično biva da ponesem. 

Dragosava se nije dala zbuniti, kao iz topa odgovorila mi je:
“ Jao, grdna, ja nisam ni povadila ono što si ti don’o. evo sad ću ja”. Takva je bila Dragoslava. Rečita, mudra i nisi je mogao nadgovoriti.

Naravno da me je ispratila do kapije i uručila uredno spakovane kolače i pečenje za, kako on kaže, “tvojoj gospođi”. 

FALE MI DASKE, ALI JA ZNAM I KO IH JE UZEO

Ispred opštinskog komiteta SKJ bio sam zadužen za jednu partijsku organizaciju u jednom bruskom kolektivu. Stigao sam na sastanak i otvorio beležnicu. Započe žestoka rasprava o stanju u radnoj organizaciji. Padoše teške reči. Portir Blaža diskutuje o raznošenju društvene imovine i opominje rukovodeće ljude u preduzeću. 

Za reč se javi director i posle ustaljenih fraza i oceana reče: 

“ A ovo što govori Blaža su gluposti. NJemu fale daske”, misleći da ukaže da je Blaža šuntav i  da lupeta. Javi se Blaža ponovo za reč: “ Direktore, meni fale četiri daske, a ne dve, ali da znaš ja znam i ko ih je uzeo”.

Nastade tajac. Presedavajući objavi da se daje pauza od 15 minuta, a ja zapisah u beležnicu: “ Fale mu daske, ali zna i ko mu ih je uzeo”.

 SPUSTI TU TORBU PA SE GUBI 

“ Savšta se dešavalo i ima puno zanimljivosti”, kaže Voja.

“ Bio sam načelnik opštinske uprave  negde oko 1950. godine tačno na Božić, 7. januara, krenuo sam da obiđem Mesne odbore da vidim da li se toga dana radi a znao sam da tog dana seljaci donose šefovima najčešće plešku od pečenog praseta”.

Stigao sam u mesni odbor Batote. Bio je na random mestu.

Razgovarali smo o poslu o stanju u selu kad upade jedan seljak sa torbom o ramenu.

– Evo doneo sam po nešto, valja se, danas je Božić – reče on.

šefu beše neprijatno što sam ja tu pa ustade i poče da viče:

– Ko ti je rekao da to donosiš?! Spusti tu torbu tu i odmah se gubi iz moje kancelarije! 

Seljk žurno izaće a mi, pa naravno da smo se počastili, jer je u torbi bila flaša rakije, pleška od praseta i nekoliko vešalice mesa.

DA IZAĐEMO, DUJO

“ Mile, sve sam ti pričao, al ovo moraš da čuješ. Isprosim ja snaju za moga sina Milana. Dogovorim se sa prijateljem da za devojku dođemo nas trideset. Sprema se svadba u hoteli “Zvezda” i krenemo mi. Stignemo, lepo nas dočekaše, uđosmo u kuću, posedamo, kad ustade moj prijatelj i reče:

– Nismo se ovako dogovorili, prijatelju, rekli smo da dovedeš trideset svatova, a ti si doveo trojicu više. Tu trojicu moraš da izbaciš napolje!

– Mile, obli me ladan znoj! Koga sad da isteram? Kakva bruka će to da bude? 

Ustadoh  i obratih se mojim zvanicama: “Kao što ste čuli, trojica nas je više. Ja neću vas da povredim, svi ste mi jednaki, ali da bi zadovoljili prijatlja, evo ja ću da izađem i moj sin Milan, on na oca neće da se naljuti i da izađe starojko, on je Milanov ujak i ne sme da se ljuti. Da izađemo, Dujo! Kao po komandi krenusmo!

Jao, Mile, kad nastade molba pa zatvaranje vrata pa preklinjanje, pa šalili smo se, pa nemoj da si, prijatelju, na kraj srca. Pola sata su nas molili da se vratimo za sto.

Kad sedoh za sto, prošaputa: “ čekaj da te ja naučim pameti!”

Jes, Mile, ovoga mi krsta, tako je bilo.

Nešto se mislim: ” Bože moj, koliko pameti i mudrosti! šta bi bilo da se to meni desilo. Nisam siguran da bi znao kako da postupim”. 

 TEŽE MI TO BILO, NO ZATVOR

Posle završetka Drugog svetskog rata, nisam voleo ondašnju vlast,naročito sam mrzeo ove naše lokalne predstavnike vlasti.  

Zbog oduzete imovine, često sam znao da se dobro napijem i onako pijan idem ulicama Brusa i glasno uzvikujem parole protiv komunista i protiv Tita. Zbog toga sam često bio privođen, odležao dosta dana u zatvoru, upućivan na prinudni rad. 

Sećam se kad je Tito prvi put dolazio u Kruševac,dođe milicija i bez reči strapa me u kola i pravac u zatvor u Kruševac.

Proveo sam dva dana i tri noći u zatvoru.Predveče me pustiše kući. Autobuskog prevoza nije bilo.Krenem iz Kruševca pešice za Brus, nadajući se da će me neko povozati. Onda je  redak saobraćaj bio. Oko 11 sati noću stignem do Kupaca. Bio sam gladan, umoran  i odlučim da svratim do jedne slame da malo odmorim i odspavam. Stiže jedan čovek i obleće oko slame. Ubrzo stiže i jedna žena, noseći u ruci korpu pokrivenu kanavcem. Mesečina, sve se vidi. Razmeniše po neku reč i spustiše se pored slame i započeše i ljubvnu avanturu.

Nisam smeo da se mrdnem, ali sam se pomalo naginjao da ih što bolje vidim. Izgubio sam ravnotežu i stropoštam se pravo na njih. Zanemeo sam od straha, a i oni. Dadoše se u beg preko nekih kukuruza. Malo se povratih i ugledah korpu. Podigo kanavac kad u korpi pečeno pile, krastavci, leba. Dovtim korpu i umesto na put krenih prema Rasini kroz neki topoljak.

Kad se približi ka reke, začuh vodenicu, kako melje, i sav srećan pođoh ka vodenici. Pokucah na vrata i vodeničar me pusti unutra. Slabo svetlo fenjera, osvetli nas. Objasnih mu ko sam  odakle idem i zamolio sam gad a se ovde mlo odmorim. Pokaza mi neke džakove i  vreće i reče sedi ovde koliko ti je volja i pogleda onu korpu, onako dobro je izgledala, okrete se i tamo iza mučnjaka dohvti sekiru. 

“ Odakle ti ova korpa i ovi kanavci, sunce ti kalaisano, sa ću te istropam ki repu”, podiže onu sekiru iznad moje glave. Premro sam. Počeo sam da mu pričam da idem iz zatvora, da sam svratio kod slame da se odmorim i ispričao sam mu šta se desilo. Zakle mu se u decu da je tako bilo.

On vrtnu glavom, uze korpu i izađe. čujem ode nekud. Postoja ja malo, pa kad sam zaglavio uz Rasinu, sve vodotekem. Do Zlatara se nisam zaustavljao ni okretao. Sve mi se čini ona mi sekira pred očima. Teže mi je to bilo no onih dana u zatvoru. Svašta će čovek da preživi u svoj vek.

Ako smeš ovo zbog komunista, zapiši, ali ne pominji moje ime, nemoj zbog dece a onako baš me briga. 

BIĆE JEDENJA, BIĆE BEGANJA 

Jova Džulus. Tako su ga svi  u Blaževu i okolini zvali. Dane je provodio u kafani, pored kazana, ispijao je čaše, dangubio i samo mu je na pameti bila misao gde da nađe društvo i po koju čašicu rakije.

Često je bio nezvan gost na mnogim slavama i drugim skupovima gde se imalo popiti. Takav je bio Jova koga su svi zvali Džulus.

Kovačevići, poznata familija u Blaževu slavi Svetog Jovana 20. januara. Svuda sneg, mraz okolo ujeda a Jova u kafani razmišlja da li bi smeo da se uputi u Kovačeviće na slavu jer kod njih dolaze viđeni gosti, ugledni domaćini, rodbina, članovi iz opštine blaževačke, učitelji, šumari. Skupi se preko 50 gostiju a neretko i 80. Slavi se na dugo i na široko. Tu nema mesta običnim ljudima a najmanje skitnicama i pijanicama. Zna to Jova. Zna i to da su Kovačevići osioni, ponekad i preki, često su znali da izazovu tuču, da izudaraju krivog, ali ponekad i nekog na pravdi boga.

U ćošku oronule kafane sedi Jova i čeka da se neko smiluje da mu ponudi čašicu rakije i glasno razmišlja:

“Danas je slava u Kovačevića. Biće jedenja, ali biće i beganja. Biće pića, ali biće i bića. Ako to možeš da izdržiš, guzo, ajdemo na slavu”.

I tako osta do dana današnjeg. Kad god je neko na nekom iskušenju uzvikne: Biće jedenja, biće beganja. 

GOLA, ALI GOLEMA 

Bio je dobar domaćin, mudar i rečit. Imao je ogromno stado ovaca i ogromne livade na brdu u ataru sela Vitoša. Taj proctor su zvali Kita a i danas se tako zove. 

Zaprosio je za sina jedinca snahu od poznate familije. Došla je devojačka majka, buduća prija, da razgleda u kakvo će se domaćinstvo udati njena najstarija kćer. A on udario pa veze i kiti: “ Sve ovo što vidiš okolo je moje, i onaj šljivik, i one livade i ona šuma. 

A tek da vidiš moju Kitu, kolika je. Nasmeši se prija, a i nije joj baš bilo po volji pa uzvrati: “ šta će ti gola Kita?” Nije se dao Pavle zbuniti i brzo odgovori: “ Jeste gola, al golema, ne kvari radost i sreću deci”. I oprijateljiše se. 

KAD HOĆE KOZA, MIRKO NE MOŽE 

Bože, koliko je bila vredna i radna, kako je sve stizala da uradi sama i odgaji petoro dece. Muž joj je radio širom Srbije po rudnicima. Bila je brza sva u pokretu. Brza u radu, brza i nesmotrena na jeziku. Pored svih drugih seoskih poslova, Leposava je uporno gajila desetak koza.

Jednog dana upita je najbliža komšinica:

– Kada će da se okoze ove tvoje koze?

Sva u pokretu Leposava odgovori: da koze nisu skozne i da od mladih jarića ne ma ništa.

–  A što pobogu? upita komšinica

– Kad su koze tražile jarca, Mirko nije mogao ( misleći da on nije bio kući ), a kad je Mirko mogao koze nisu htele i tako ostaše  jalove.  To  izreče  i  pohita   da    pokupi    seno    jer  se od Treske oblači, a ne razmišljajući mnogo o značenju svojih reči. Nije se ni kasnije ljutila kada bi je neko zadirkivao.

TU JE KALUŠKO, MILEVO 

Toma i Velimir bili su komšije, dobri drugari a zvali su se jedan drugog pobratime. Obojica su voleli čašicu i dobro društvo. Negde posle završetka Drugog svetskog rata, tačnije  1948.  godine, u selu je bilo preko 800 ovaca. Jedne nedelje Toma i Velimir odluče da ukradu jedno jagnje, da se povuku duboko u šumu, da ga ispeku i sve to zaliju rakijom. Rečeno, učinjeno. I bi tako jednom, dva puta, mnogo puta.

Svake nedelje ili blagog dana prikrade se stadu obično Velimir jer je bio brži, spretniji i ma nji i zgrabi jagnje a posle zna se. Mnogo puta su čobani dobijali batine od roditelja zbog toga što ne znaju kud im se delo jagnje. 

Jedne nedelje uveče dotera ovce sa paše Tomina žena, Mileva. Zatvori ovce i udari u kuknjavu. Svi potrče da vide zašto Mileva zapomaže, a ona reče da joj nema Kaluška, najkrupnijeg jagnjeta i nastavi da rida. čuje to Toma koji sedi ispred kuće, i reče:

– Ne kukaj, Milevo! Tu je Kaluško! Naći će se.

Mnogo godina kasnije, Toma je često evocirao i uspomene iz mladih dana. Priznao je uz smešak da su  tog dana on i njegov pobra uzeli jagnje iz njegovog buljuka, ne znajući kome pripada. Uz čašicu i blagi osmeh reče: “Kad su mnogi drugi jaganjci, zašto jednom ne bi moglo i moje. šta ćete, takva su  onda bila vremena.
Miroslav Vučković –

“Oteto od zaborava” OVDE

Baneri

Kopaonik ONLINE

 

Bezbedna Zena

 

KondorAS akcija

 

Dental Ju Krusevac

 

Bezbedni Novinari

 

DelikatesKOP 1

 

UZPescanikSOS

 

nuns

 

srbi za srbe baner

 

Dunav bane 400x80 lat

reklama vertikalna

reklama manja