Negde na brdovitom Balkanu. Osvanuo je lep i sunčan dan. Slavski dan. Milivoje, sav sretan tog jutra. Kako i ne bi bio, kada je dobio poziv da ide na slavu. I to ne od bilo koga, već od vlasti. Celo se jutro lickao pred ogledalom i na svakih desetak minuta pita koliko li je sati.
“Bože Milivoje, šta ti je čoveče? Smiri se malo. Šta stalno pitaš za taj sat” – reče mu supruga Stamena.
“Ma šta ti znaš, ne mogu valjda da zakasnim. Neću da se obrukam pred ljudima” – odgovori Milivoje i nastavi da se zagleda u ogledalo.

Gledajući se tako, pomisli u sebi, kako je vredelo boriti se za promene. Neće više biti kriminala, korupcije… sada su njegovi na vlasti. Toliko je trčao i jurio pred izbore, ali neka, vredelo je, tešio je sebe.
Oko 11,30 je rešio da krene. Još jednom se pogledao u ogledalo i izašao je iz kuće. Ulicom je koračao gordo i ponosito, jer Bože moj, danas je slava moje partije. A mi smo vlast. Narodna vlast.
Svratio je u prodavnicu i kupio flašu najboljeg i najskupljeg vina, da ponese na slavu.
” Jeste da 5 meseci nisam primio platu, ali ne ide da se brukam” pomisli u sebi i sav ponosan nastavi dalje.
Na ulazu u dvorište sedišta stranke, srete neke bivše, one protiv kojih je bio na izborima.
” Šta li oni ovde rade?” -pomisli Milivoje- ” gledaj ih kako pokušavaju da se uližu. E, pa neće moći, ovo je narodna vlast”
Došavši na pola dvorišta, baci pogled ka klupama u dvorištu, kad tamo jedan, dva, tri….iz bivših vlasti.
” Bože, šta li je ovo? Ko njih dovede i pusti ovde?” – beše mu malo sumnjivo.
No, ugledavši rukovodstvo svoje partije, zaboravi na bivše i krenu ka njima da im čestita. Taman im se primakao, kad oni se okrenuše i počeše da se zdrave i primaju čestitke od velike grupe onih, protiv koji su se i Milivoje i njegovi saborci godinama borili.

Kada je napokon prišao do rukovodstva u nameri da čestita slavu i uruči poklon, oni se okrenuše i uđoše unutra u prostorije. Milivoje pruži onu flašu vina, nekom mladiću, i sada već beše vidno potrešen. Hteo je da uđe unutra u prostoriju, no nije bilo mesta. Prostorija je bila puna rukovodstva njegove stranke i bivših političara i vlastodržaca.
Videvši to, došlo mu da vrisne i da se na glas prodere: ” Alo bre, šta će vam ovi? Pa mi smo se godinama borili da ih maknemo, a vi se sada sa njima ližete i ljubite”
Pogleda oko sebe, tražeći svoje saborce, no i ako beše gužva, njih je bilo vrlo malo. Svuda oko njega su stajali bivši rukovodioci, direktori, šefovi..
To ga je dotuklo. Sav besan i revoltiran, okrenuo se i pošao kući. Usput mu je svašta na pamet padalo. Od psovki do proklinjanja.
Došavši kući, Stamena ga sva u čudu pita: “Šta bi Milivoje, zašto se vrati čoveče? Ti brže sa slave no na slavu.”
“Ništa me ne pitaj ženo” – reče Milivoje i onda joj ispriča šta je video, šta se desilo i zašto se vratio.
“Rekoh li ti ja Milivoje, da su svi oni isti. Vrana vrani, oči ne vadi. Jurio si kao konj pred izbore, svađao se sa ljudima, ubeđivao ih, a oni ti ni čašu ljute ne ponudiše” – razvuče Stamena.
“Jes ti znaš. Ti si mi pametna” – odbrusi Milivoje i ode da legne na otoman u sobi.
Zatvori oči, duboko uzdahnu i u sebi reče: ” U pravu si Stamena”

NARAVOUČENIJE:
Ovde se nikada ništa i ne menja. Menjaju se stranke na vlasti, a ljudi ostaju isti.

G.J.