Priča za popodne: “Tihi bes” Betina Rašić

BRasic blogspot1

Kad je Olivera otvorila oči prvo što je ugledala bio je pauk u svojoj mreži ispletenoj izmedju jednostavnog okruglog lustera i plafona. Pored kreveta je sedela neka žena sa crvenom kosom koja je, primetivši da se Olivera probudila, skočila i odjurila u hodnik. Vratila se posle nekoliko trenutaka u društvu neke druge žene obučene u beli mantil. Žena sa crvenom kosom je bila ushićena ali ju je žena u belom umirila i poslala da sedne na stolicu pored vrata.

Olivera je primetila da je pauk netremice posmatra. Pogledala je okolo – soba je bila čista i lepo uredjena i nije bilo logično da je neko zaboravio da skine paučinu. A ipak, pauk je udobno, kao iz lože, posmatrao dešavanja ispod sebe. Olivera je pokušala da okrene glavu na stranu ali nije mogla. Žena u belom joj je tiho rekla da se ne pomera. Žena sa crvenom kosom se uzdržano smešila. Olivera je prepoznala taj osmeh. Sanja. Njena najbolja prijateljica. A ova žena u belom…Oliverine misli su počele da bivaju jasnije i da se povezuju. Žena u belom je bila bolničarka, a soba sa stolicom, stočićem i paukom je bila bolnička soba. A Lole…gde je Lole? Pitanje se stvorilo a da Olivera nije znala ni ko je Lole. I onda se setila. 

“Gde je Lole?” pitala je sestru usporeno i sa naporom.

Sestra ju je pomilovala po čelu i nežno joj rekla da se ne napreže, da se odmara i da će sve biti u redu.

“Gde je Lole?” pogledala je u Sanju, ali je ona oborila pogled.

“Skinite pauka”, rekla je Olivera gledajući u plafon.

“Kog pauka?” pitala je sestra prateći njen pogled. Kako je bilo moguće da ga ne vidi? I opet je pomislila na Loleta ali ovog puta ju je obuzela neka čudna jeza. Lole je bio njen muž. I setila se. Vozili su se kolima. Bili su pošli na kampovanje na obližnje jezero.

*

Već duže vreme su Olivera i Lole planirali da izadju iz grada za vikend. Ustvari, vise je to bila Oliverina zelja da provedu jedan vikend u šatoru pored jezera kao sto su radili pre mnogo godina dok su se još zabavljali. Prethodnog vikenda su proslavili deset godina braka i onda je Olivera nabavila kamp opremu i kupila sve sto je bilo potrebno za malo bekstvo iz zagadjenog grada, stavljajuci tako Loleta pred svršen čin. Pokupila ga je svojim autom posle posla i čekala ga ispred zgrade dok je on nesto gundjajući otišao da se presvuče. Lole je govorio da je prezauzet na poslu i da nema vremena za podsećanje na mladost, ali je ipak popustio pred Oliverinim nagovaranjem. Ona će voziti i postarati se o svemu, a sve što on treba da radi je da bude tu pored nje i uživa. Na kraju krajeva, velika žurka koju su organizovali prošlog vikenda je bila zamorna iako uspešna. Leškarenje pored jezera će im pomoci da obnove baterije. I žurka je bila Oliverina ideja. Oko trideset njihovih prijatelja se skupilo u njihovom lepom prostranom stanu koji su Olivera i Lole kupili kad su proslavili pet godina braka. Muzika njihove mladosti, koja nije bila toliko daleka ali svakako nije postajala bliža, se širila stanom i pokretala na ples i najzadrtije neplesače. Bilo je veselo. Gosti su ćaskali i družili se a Olivera ih je kao dobra domaćica obilazila i svima poklanjala pažnju. Razgovaralo se tu o svemu i svačemu. Jedan od glasnijih gostiju bio je njihov komšija sa kojim su se rado druzili kada je vreme dozvoljavalo. Miki, tako se komšija zvao, je bio policajac i uvek je imao poneku intersantnu priču da sa puno entuzijazma podeli sa prisutnim gostima. Ovog puta je to bila anegdota iz mladjih dana kada je Miki bio zaustavio neku gospodju u besnim kolima i zapretio joj zatvorom jer nije nosila pojas. A gospodja, koja jeste bila vezana, je povukla pojas da mu pokaže da greši ali je Miki rekao da nije mislio na taj pojas i šeretski se nasmejao. Gospodja je prihvatila šalu i tako su malo flertovali i onda je ona otišla.

“I nisi je uhapsio?” pitao je jedan od gostiju.

“Nisam, samo sam je upozorio da pojas mora nositi stalno i to najbolje crni od čipke.” Društvo se smejalo. Olivera je pogledala prema kuhinji i videla Loleta kako ćaska sa Sanjom. Sanja je nešto rekla i onda su i oni počeli da se smeju.

“Lole se nikad ne vezuje”, dobacila je Olivera Mikiju, “ali nikako da ga uhapse.” Smeh.

“Moraću da pošaljem neku opasnu policajku da ga zaplaši, mada šalu na stranu, statistike kod nevezivanja su poražavajuće”, rekao je Miki i onda nastavio svoju priču. “Uglavnom”, rekao je,”prošlo je tu nekoliko sedmica i gradonačelnik je pozvao policiju na mali prijem u čast Dana ministarstva i zamisli ko ušeta s njim držeći ga ispod ruke – gospodja sa pojasom. Njegova žena!”

“Je l’ te prepoznala?” upitao je neko iz društva.

“Prepoznala me i kasnije mi rekla da je poslušala moj savet i da je im je brak procvetao.”

“Pa ti bi trebao biti bračni savetnik, a ne policajac”, oglasi se jedan iz grupe.

“Sve radnje radim”, reče Miki i podigne čašu da nazdravi. Ostali mu se pridružiše. Olivera baci pogled ka Loletu i vide da se i on i Sanja kucaju baš kao i grupica ispred nje.

*

Put do jezera je krivudao kroz bogate šume u podnožju planine. Olivera je vozila tim dobro poznatim krivinama i prisećala se prvih dana ljubavi sa Loletom. Lole je tad svirao gitaru i svojim lepim glasom joj pevao njene omiljene balade. Pomislila je kako gitara sad trune u nekom ćosku u podrumu kuće njegove majke. Pogledala ga je. Lole je tipkao poruku na telefonu i smeškao se. Odavno se njoj nije tako nasmešio. Više i ne pamti. Lole je zabacio glavu na sedište i zatvorio oči. Smešak mu nije silazio s lica. Olivera ga je posmatrala udobno zavaljenog i zadovoljnog, s pojasom zategnutim preko ramena jer Lole se uvek vezivao. Kad bi samo mogla da mu pročita misli…ali nije morala da ih čita.

“Dodaj mi džemper, molim te, eno ga na zadnjem sedištu – hladno mi je”, rekla je Olivera.

Lole se prenuo iz sanjarenja i nagnuo se da uzme džemper. Džemper je bio zgužvan u ćosku iza Oliverinog sedišta i Lole se odvezao da bi mogao da ga dohvati.

“Znam za tebe i Sanju”, Olivera se trudila da zvuči ledeno mada joj je glas podrhtavao.

Sa džemperom u ruci, Lole se uspravio u sedištu. Zatečen, nije rekao ništa ali je Olivera videla kako razmišlja brzo, tražeći izlaz, smišljajući laž, ko zna već koju po redu.

“Od svih žena na ovom svetu…baš si morao moju najbolju prijateljicu da zavedeš?”

“Srce ne bira”, usudio se Lole.

“Ma nemoj, ne bira…i zna da pomuti razum, je l’ tako?”

Olivera je besno pritisnula gas i auto je primetno ubrzao. Krivine su nekako postale gušće.

“Daj uspori, šta radis?”

“Šta radim?! Ne radim ništa! Srce je i meni pomutilo razum i ja mu se samo prepuštam kao ti što si se ti prepustio tvom srcu! Zaljubljenom, je l’?”

Auto je ogrebao branik na litici i uleteo u sledeću krivinu. Olivera je videla strah i nemoć u Loletovim očima.

“Zaustavi auto!” viknuo je i povukao pojas da se veže ali pre nego što je uspeo, Olivera je do dna pritisnula papučicu za gas i auto je poleteo u provaliju. Branik pored puta je bio isuviše slab da zadrži veliki auto u punoj brzini i prevarenu ženu u punom besu. Leteli su nekoliko sekundi i da je Olivera mogla da pročita Loletove misli u njima bi pronašla žal što više nikada neće videti Sanju, tu lepu crvenokosu ženu koja je sa blagom grižom savesti i tugom u srcu sedela pored bolničkog kreveta svoje najbolje prijateljice dok ju je sa plafona posmatrao pauk mirno pletući svoju mrežu.

izvor:nalivpero.blogspot.rs

 

Baneri

Kopaonik ONLINE

 

Bezbedna Zena

 

KondorAS akcija

 

Dental Ju Krusevac

 

Bezbedni Novinari

 

DelikatesKOP 1

 

UZPescanikSOS

 

nuns

 

srbi za srbe baner

 

Dunav bane 400x80 lat

reklama vertikalna

reklama manja