Priča za popodne: “Zvezdana noć” Betina Rašić

BRasic blogspot1

Pijani Vesko je škiljeći posmatrao suhomesnate proizvode izložene u vitrini.
“Je l’ imaš one tvoje kobasice?” pitao je ne skidajući pogled sa raznobojnih tuba parizera i šunke.
“Za druge je rasprodato ali za tebe, komšija, naravno da imam,” rekao je mesar Neven i iz obližnje fioke izvadio dve kobasice.
“Imam samo dve, ali biće ti valjda dosta.”
“Dosta, nego kako.” Vesko je izvadio četvrtinu hleba iz kese koju je držao i pružio hleb Nevenu.
” ‘Ajd’ stavi ih u ovaj hleb da mogu ja to odma’ da jedem.”

Neven ga pogleda, pa raseče hleb, ubaci kobasice i pruži mu sendvič umotan u papir. Vesko mu plati i poče da jede već dok je izlazio iz radnje.

“Prijatno, komšija,” reče mu Neven. Vesko mu mahnu i izadje. Neven ga je posmatrao kako se pijano gega niz ulicu. Bilo je hladno zimsko veče. Neven pogleda u nebo. Bilo je oblačno. Na radiju su rekli da se preko noći očekuje sneg. Neven je voleo sneg ali nije voleo kad mu oblaci zaklone zvezdani svod.

*

Reka je kao crna krivudava štrafta sekla beli, zaledjeni pejzaž. Inspektor Marić je prišao obali i odmah prepoznao Veska, dežurnog gradskog pijanca čije je zgrčeno beživotno telo u plitkoj reci podsećalo na veliki kamen oko kojeg se voda podeli na dva dela da ga zaobidje pa se onda opet spoji u jedno kad ga prodje. Pijani Vesko. Napio se po običaju, pao u reku i udavio se. Inspektor je dao znak da se telo izvadi i podigao ovratnik svog kaputa da se zaštiti od ledenog vetra. Jedva su Veska izneli iz reke koliko mu se zimska jakna natopila vodom. Nije ni čudo što nije sam uspeo da se izvuče.

*

Neven je lopatom zahvatao sneg i bacao ga sa strane praveći tako prolaz do svoje radnje. Pogledao je okolo. Nije još bilo sasvim svanulo ali je belina snega koji je preko noći napadao činila gradić svetlijim i nekako plavičastim. Ulične svetiljke su se ugasile dok su se svetla na prozorima okolnih kuća bez reda i polako, jedno po jedno, palila. Varoš se budila. Neven je prislonio lopatu pored vrata i ušao u svoju radnju. Nevenova mesara je bila poznata po najboljim roštiljskim kobasicama u gradu. On ih je sam pravio jednom nedeljno i stalne mušterije su obavezno navraćale da se snabdeju pre nego što se ta mala količina rasproda. Najveći ljubitelj Nevenovih specijaliteta je bio lokalni šef policije i znalo se da će on danas kao i svakog utorka ujutru, na putu za posao svratiti po svoj kilogram. Zato je Neven njegovo sledovanje imao spremno i upakovano da inspektor ne bi morao da čeka. Ali ovog jutra se umesto njega na vratima pojavila njegova žena.

“Gde mi je školski?” upita Neven.

“Ma, ne pitaj, nije ni kafu popio, a već je morao da ode.”

“Sta se desilo?”

“Vesko se udavio.”

Mušterije, njih nekoliko, pogledaše znatiželjno u inspektorovu ženu.

“Pijani Vesko?” reče Neven, “sinoć sam ga video. Šta je bilo?”

“Doš’o djavo po svoje. Našli su telo u potoku kod malog mosta. To je sve sto znam. A pravo da ti kažem, čudo je što i pre nije završio, kako je živeo i koliko je pio.”

 Složile su se sa njom i tri žene koje su se zatekle u radnji samo se čika Voja, jedan od prisutnih mušterija,  zagledao u jednu tačku na vitrini obuzet mislima. Voja je nekada bio snažan i naočit čovek ali se posle smrti ćerke jedinice Zvezdane nekako istopio i ostao da kao sena tumara ulicama. Svi su znali koliko je mrzeo Veska, a on svoju mržnju nikad nije ni krio nego je glasno proklinjao to ‘izopačeno seme’ i želeo mu kraj.

“Tebi sigurno nije žao”, obrati mu se Mileva, dežurna gradska alapača, jedna od tri žene.

“I nije, baš naprotiv. Idem da popijem jednu rakijicu da nazdravim.” Nasmešio se iskreno možda prvi put posle mnogo godina i Neven je čak primetio iskru radosti u njegovim napaćenim očima. Neven mu pruži kesu sa upakovanim kobasicama.

“Izvol’te, čika Vojo.”

“Kol’ko dodjem?”

“Danas ništa, kuća časti.”

“Je l’ to važi za sve nas ovde ili samo za Voju?” oglasi se Mileva.

“Ti bi odma’ i tebe da časti”, reče joj njena susetka.

“Pa šta, ne bi mu propao bizmis.”

“Ne kaže se bizmis nego biznis, ako već moraš da koristiš strane reči da se izraziš,” reče podsmešljivo treća iz grupe.

I već dok je Voja izlazio, Vesko je bio zaboravljen i teme su skrenule ka nepoštovanju maternjeg jezika, hladnom vremenu i pijaci koja će sigurno biti prazna.

Dok su se raspričane žene polako povlačile iz radnje, najglasnija od njih Mileva se okrenu i bez razmišljanja o težini svojih reči, onako kako praznoglavi ljudi podele misao koja im se nenadano javi, pre negoli sami o njoj razmisle, reče:

“Ma, da nije njega Voja gurnuo u taj potok? Ništa mu nije bilo žao, makar onako ljudski”.

” ‘Ajde, ne lupaj tu”, poče da je grdi njena malo pametnija prijateljica. “Što bi mu bilo žao kad mu je ona budala ubio ćerku.”

“Pa nije namerno.”

” ‘Ajde izlazi…pa šta ako mu nije žao…nije ni meni žao. Jedna budala manje na svetu.”

*

Zimi mrak padne rano i kad je Neven u osam zaključao svoju radnju i polako krenuo kući, već se činilo da je duboka noć. Nebo je bilo vedro i Veliki medved je izgledao tako blizu da je Neven pomislio da bi dotakao svoju sjajnu zvezdu, onu poslednju na repu, ako bi samo pruzio ruku. Nju je dobio na poklon od Zvezdane za svoj sedamnaesti rodjendan.  

“Ti si moja zvezda i druga mi ne treba”, rekao je tada on.

 “Ovu ti poklanjam da je gledaš kad ja nisam tu.”

Polako je hodao kroz hladnu noć dok mu je pod dubokim zimskim cipelama škripao sneg. Sećanja su ga uvek posmatrala kao neki besni psi poredjani iza starih drvenih taraba. Posmatrao je i on njih ali ih je držao na distanci, mada bi povremeno ponekom dozvolio da preskoči i ujede ga za srce. Ta daleka zima, hladna kao ova sada ali topla kao nijedna posle nje. Duge šetnje i valjanje po snegu. Kikotanje i prvi poljupci. Grejanje njenih mladih ruku šibicom koja brzo izgori ali zaradi nežan dodir prve ljubavi. Zvezdana bi danas imala 34 godine. Bila je tri meseca starija od njega i to je naglašavala kad je trebalo da ga u nesto ubedi. “Slušaj starije”, govorila je šaljivo, mrseći mu kosu.

A Vesko je uvek mnogo pio. Ljudi u varoši su ga sažaljevali ali ne Neven. Sedamnaest godina je prošlo otkad je ta pijana budala kolima naleteo na njegovu Zvezdanu. I pobegao. Ležala je ceo dan u jarku, njena duga kosa boje žita rasuta u travi, a oči otvorene prema vedrom nebu iste boje. Panika se podigla kad je pala noć a nje još nije bilo kući. Vesko je u lokalnoj kafani, u pijanom magnovenju ispričao šta se dogodilo. Lekari su rekli da bi Zvezdana bila spašena da joj je pomoć ukazana na vreme, a vreme je nemilosrdno nastavilo da teče kao da se ništa nije dogodilo. Sedamnaest godina, od kojih je poslednjih deset Neven bio jedini varoški mesar. I osam zima je strpljivo čekao Veska, jer Neven je bio strpljiv. Zvezdana je bila ta koja je bila nestrpljiva: nestrpljiva da ga poljubi, nestrpljiva da ga vidi izmedju časova u školi, da ga gurne u sneg i baci se preko njega…I još onda je Neven znao da nikada nikog više neće voleti kao svoju Zvezdanu iz Zmajeve ulice.

Ideju je dobio kad je Vesko počeo da dolazi u njegovu radnju po roštiljske kobasice. Počeo je da pravi ‘specijalnu turu za Veska’, kako je to u svojim mislima nazivao, začinjenu lekovima za smirenje. Vesko je živeo sam i ljudi su ga se mahom klonili tako da nije bilo opasnosti da te specijalno napravljene kobasice pojede, na primer, neko dete. Neven taj rizik ne bi dozvolio. Ledeni vetar ga je sasekao po obrazima i Neven se još više uvukao u svoju tešku jaknu. Zimi se temperatura noću spuštala i do -15 stepeni i bela smrt je čekala svakoga ko bi se nesrećnim slučajem zatekao onesposobljen u snegu. Ako bi se možda pijano zateturao i pao. Pa još u reku. Neven je stigao do svoje kuće i još jednom bacio pogled na Velikog medveda. Onda je brzo ušao unutra da se ugreje, i za sobom zatvorio vrata.

 izvor:nalivpero.blogspot.rs

Baneri

Covid19 baner

 

KondorAS akcija

 

kopaonik

 

UZPescanikSOS

 

Dunav bane 400x80 lat

 

DelikatesKOP 1

 

UZPescanik NeplaceniVazniPoslovi

 

nuns

 

srbi za srbe baner

 

Dental Ju Krusevac

reklama vertikalna

reklama manja