Kao i svake godine i ove sam jedva čekao da počne zimski raspust i da odem kod svoje bake i deke na Kopaonik. Sneg je napadao i znao sam da ću uživati i ludovati ceo raspust. Nigde nije tako lepo kao kod bake i deke.

Raširene ruke i osmesi bake i deke su me dočekali kao i uvek. Sunčan dan i belina snega su okruživali kuću. Mirisao je bakin domaći hleb.

Nisam sačekao ni ručak a već sam tražio sanke i opremu za sankanje. Iznad kuće je bilo brdo, idealno za sankanje. U podnožju brdašca je tekao potok, bio je pokriven injem a voda je bila čista i ledena. Baka mi je kao i uvek skrenula pažnju da se čuvam i vodim računa da ne upadnem u vodu i blato.

Otrčao sam, naravno ne vodeći računa o savetima. Konačno sloboda. Dan je bio idealan. Popeo sam se na vrh brda. Čitav grad se video kao na dlanu. Seo sam na sanke i odgurnuo. Leteo sam preko belog pokrivača. Ceo svet je bio moj. Zažmurio sam i zamislio da vozim brzi sno – bord. Oblak snega se dizao stazom kojom sam prošao. Bio sam hrabar junak koji juri lopove po snežnoj planini. Odjednom sam osetio da su sanke prešle prekog nečega, ali bilo je kasno. Odleteo sam uvis sa sve sankama. I pao pravo na lice u blato i vodu. Tada sam otvorio oči. Niz lice mi se slivalo blato i voda. Ceo sam bio umazan. Počeo sam da se smejem sam sebi. Ha, ha „junak na snou – bordu“ koji pokušava da pliva u plićaku! „Sankanje ili plivanje“? – pitanje je sad.

Polako sam ustao, dohvatio svoje sanke za kanap i krenuo kući. Voda se cedila sa mene. Baka je stajala na vratima, i kada me je videla takvog njena ljutnja je prešla u smeh – „ Dođi moj blatnjavi junače! Čeka te topao čaj. Za avanture ima još dana, za danas je dosta!“

Uvijen u ćebe, pored tople peći, ja, baka i deka smo prepričavali moju avanturu i zajedno se smejali. Tako sam i zaspao. Kod bake u krilu, sanjajući neku novu avanturu u kojoj ću ispasti pravi junak.

Danilo Stojanov III₃
Priča je osvojila drugo mesto na literarnom konkursu „Smešna priča“ posvećen Branku Ćopiću, koji je raspisao Dečji kulturni centar Beograd.