Priča za popodne – CIPELE, Betina Rašić

fog BetinaR

Opet mi se prividja, pomislio je stari pijanac videvši u daljini figuru na ogradi mosta. Je l’ se to neko sprema da skoči? Pomislio je na hladnu reku i poželeo čašu grejane rakije. A onda je zaboravio šta je pomislio i nastavio da se gega preko mosta obasjanog narandžastim uličnim svetlima u noćnoj magli.

*

Možda nisam trebao da izujem cipele, mislio je Željko gledajuci dole u par kožnih cipela na šniranje koje je uredno slozio na trotoaru. Voleo je te cipele boje konjaka. Pogledao je ispred sebe u mrak i duboko uzdahnuo. Depresivan sam, pomislio je. Ceo svet je depresivan…osim možda nekoliko njih koji još nisu svesni svog bića. Ili nekoliko srećnika sa žlezdanim poremećajima koji nehotice poseduju više serotonina nego mi normalni depresivni. Ali zasto ja onda sȃm stojim ovde na ovoj ogradi, na ovom mostu, iznad vodenog ambisa koji ne prašta? Gde su drugi, meni slični? Zar sam ja najslabiji? Ili najhrabriji? Ili sam možda najsvesniji? Žena me je ostavila i otišla sa drugim. Kaže da je on ‘alfa’ mužjak, a ja nisam. Ja sam tamo neki delta ili omega ili neko slovo koje niko ne zna. Moj bivši šef je isto alfa mužjak. Sȃm je to jednom davno rekao. Ne juče kad mi je davao otkaz. Juče je samo naglasio da sam ja jaka osoba i da je pozitivno što nemam ženu i decu da izdržavam. Ni kuče, ni mače. Žena otišla s drugim. Decu nismo ni stigli da napravimo čekajući neka bolja vremena koja nikad nisu došla. Pse ne volim jer skaču na mene i prljaju garderobu. Na mačke sam alergičan. Ali sve su to olakšavajuće okolnosti. Nemam ništa i nikog. Blago meni. To je rekao moj šef. Marica iz računovodstva – njoj je bilo žao što odlazim. Učinilo mi se da su joj oči zasuzile ali je to možda bio odsjaj fluorescentnog kancelarijskog svetla u njenim naočarima. Debele su – verovatno plus tri. Mozda i četiri. Ko zna šta ona vidi kroz te naočare. Možda misli da sam lep. Mislim da su njene oči zelene. Nos joj je veliki. Srećom pa nosi naočare jer ga one vizuelno skrate. Mada ja volim žene sa velikim nosom. Deluju mi snažno. Mozda je to neki fetiš. Usne su joj lepe kao trešnjice. Kako li se ljubi? Kako li se ja ljubim kad je moja žena otišla sa drugim? Pa nisu ni njeni poljupci bili ne znam šta. Kad sam je pitao zašto me ostavila rekla je ‘tajming’. Kao da je to neko objašnjenje. I šta je to uopšte tajming i zar ne postoji za to reč kod nas, pitao sam je. Rekla je da to polako postaje, a možda već i jeste punopravna reč u našem jeziku. Strancizam. Kao špajz. Ja nisam moderan pa ne znam. Ne pratim trendove. Ne nosim bradicu. Njen alfa mužjak nosi. Upoznao sam ga. Šta cu, dopao mi se. Marica iz računovodstva je rekla da je pozovem. Privatno. Ostavila mi je broj. Šta li to znači? Ona nije udata. Možda je interesujem. Ne vole sve žene bradice. I pohvalila je moje cipele. Jesu lepe. Možda nisam trebao da ih izujem. Hladna je ova ograda. Moja bivša ništa nije tražila. Samo se razvela i meni ostavila sve. Većina je i bilo moje ali mnoge žene bi tražile i što im ne pripada. Žena mog šefa alfa mužjaka mu je sve uzela. Moj stan je veliki. Možda ga zamenim za dva manja, pa jedan prodam i otvorim svoj biznis. Eto i biznis se odomaćio u jeziku. Možda je bivša u pravu za tajming. Postanem sam svoj gazda. Napredujem od delta mužjaka do alfa. Popnem se na sam vrh te grčke lestvice. Otvorim prodavnicu muških cipela – kao onu u Italiji gde sam kupio ove moje. E, jesu lepe. Konjak boje. A i baš bih popio jedan dobar konjak da se zagrejem i da nazdravim. Možda i nisam u depresiji. Možda sam samo malo zabrinut na ovoj životnoj raskrsnici. Biram put i bojim se da ne pogrešim jer život teče kao ova crna reka dole i vremena je sve manje. Treba ga trošiti pametno. Brak sa bivšom je ionako bio bezveze. Ustvari mi je učinila uslugu. A da nisam dobio otkaz, ne bih ni pomislio da otvorim prodavnicu. Imaću najbolje cipele. Kao ove moje. I pozvaću Maricu da izadjemo. Mislim da joj se dopadam. Ustvari, siguran sam. A dopada se i ona meni. Privlačne su te njene naočare plus tri. A kad skine sve sa sebe i samo ostavi naočare. To bih voleo da vidim. Pozvaću je jos večeras. Osećam se sad življe nego pre. Kao da mi se um razbistrio.  A i stojim na ivici mosta, visoko na ogradi, vazduh je čist. Ko se to približava? Neki pijanac izgleda. Gega se kao utvara kroz ovu maglu. Da ja sidjem pre nego što me vidi da ne moram da objašnjavam da neću da skačem, sad kad sam već promenio mišljenje. I da se obujem da ne stojim više u čarapama kao neka budala. Evo…šta je to sad? Kakva je to grmljavina? Zašto se most ljulja? Zašto se ograda trese? Šta se dešava?! Okliznuo sam se. Gubim ravnotežu. Ako padnem na beton sigurno ću se dobro ugruvati, visoka je ova ograda. Ali ne, padam unazad. Padam u crnu reku! Ne, hteo sam da sidjem! Guta me mrak. Padam u nepovrat. Je l’ to bio zemljotres? Baš sad kad sam rešio da otvorim radnju i pozovem Maricu! A moje cipele? Marica će misliti da sam skočio. Svi će to misliti. Nisam skočio! Ograda je bila klizava. Znao sam da nisam trebao da izujem cipele. Peta bi me sigurno zadržala da ne padnem. Moje lepe cipe…

*

Šta se ovo dešava, mislio je pijanac trčeći napred-nazad u panici. Dešavalo mu se ponekad da oseti slabost od alkohola ali ovo je bilo drugačije. Kao rat. Ili smak sveta. I onda je drmusanje prestalo i sve je opet bilo tiho. Je li ovo bio zemljotres ili sam poludeo od rakije, mislio je pijanac. Seo je na trotoar i sačekao nekoliko sekundi da mu se razbistri u glavi. Figura koju je bio video na ogradi mosta je nestala. Moram da smanjim piće, pomislio je. Ili da promenim vrstu. Polako je ustao i krenuo dalje niz most. Kakva čudna noć, mislio je. A možda i nisam pijan. Ustvari možda nisam pio dovoljno pa vidim i što ne postoji i osećam i što nije. A onda je na trotoaru ispred sebe ugledao lepe kožne cipele. Stao je i pogledao okolo. Nije bilo nikoga. Pažljivo je podigao jednu cipelu i pogladio lepu kožu boje konjaka. Opet je pogledao okolo. Opet nije bilo nikoga. Onda je izuo svoje stare poderane i obuo te lepe nove cipele. Bile su samo malo tesne ali koža je bila meka, a meka koža se razvuče, mislio je. Zadovoljno ih je posmatrao.  Odudarale su od njegovih izlizanih pantalona ali su bile isuviše lepe da ih ostavi. Takve bi cipele kupovao da je imao novaca. Baš takve kožne cipele boje konjaka. Uzeo je svoje stare otrcane cokule i zavitlao ih preko ograde u reku. Onda je u novim cipelama nastavio da se gega niz most i polako nestaje u magli obasjanoj narandžastim svetlom uličnih sijalica.
autor: Betina Rašić, izvor: nalivpero.blogspot.rs

Baneri

Kopaonik ONLINE

 

Bezbedna Zena

 

KondorAS akcija

 

Dental Ju Krusevac

 

DelikatesKOP 1

 

UZPescanikSOS

 

nuns

 

srbi za srbe baner

 

Dunav bane 400x80 lat

reklama vertikalna

reklama manja