Kad zataji čovek, onda ostaje – SUZA ZA SRAMOTU

U Krivoj Reci i na Mramoru ružne i tužne slike naše stvarnosti, a ljudi su ginuli…

Slika prva – Kriva Reka. Idućeg leta će biti 400 godina…Ali zašto ja da opominjem i podsećam. Kriva Reka je dovoljan simbol, Kriva Reka je, procentualno, jedno od tri najveća stratišta u Evropi, baš kao i Lidice u Češkoj i Hetinje u Rusiji. Ginuli su nevini, spaljivani živi. Hetinjska zvona se nadaleko čuju iz memorijalnog kompleksa, sličan je i park u Lidicama, a Kriva Reka? Kriva Reka je zaboravljena od svih, na našu sramotu.

Na nekada prelepoj česmi stoji zapisano KRIVA REKA DADE SUZU ZA OSMEH. To Krivorečko oko posmatra nas i plače, u sebi. Česma je ruinirana, uništena zubom vremena, a više nebrigom.

Koliko košta jedana ujdurma na potpis, kad se loče i maste dlanovi. Mnogo više od onog što je potrebno da se sačuva obraz. Da nas ne proklinje prošlost i ne pljuje budućnost.

Ko je, i iz kojih razloga, česmi oduzeo vodu? Hoće li se neko prepoznati, opet. A istina je. Voda je uzeta kako bi „zaokruživanje“ bilo sigurno. Ko razume shvatiće. Ne znam hoće li razumeti ona iz Crne rupe, može li se i ovo odbraniti. Od mojih reči slike govore argumntovanije i više. Sve četiri, za četiri šamarčine nemoralu u kome se nažalost nalazimi. I gazimo preko mrtvih i živih za sramotu, suza za sramotu.

Slika druga – Mramor Daleke 1969. godine podignut je spomenik palim borcima za slobodu. Više nije važno iz čije se puške pucalo i sa koje sgrane. Ljudi su izginuli, tragediju platili najvišom cenom – životima. Danas još više boli ovo drugo “pucanje” – pucanje u pamćenje. Odgovorni, a zna se u svakoj lokalnoj upravi ko šta radi, sem možda u našoj. I ko će još da brine o tamo nekakvom spomeniku?!

Nagrizan zubom vremena, olujnim vetrovima, kišom i snegovima spomenik “popušta”… Začuđuje da popušta i naše pamćenje. Gde se dede odgovornost. Pa nije to bila dečja igračka…

Dovoljno sam rekao da zagolicam vašu radoznalost, a fotografije, opet četiri, pokazuju smer u kome se naše pamćenje kreće. U zaborav. Nažalost, a znate onu “Narod koji zaboravlja prošlost…”
I, najzad, za žedne, svih vrelih dana, neko se davno setio da napravi, kraj samog puta, malu spomen česmu. Neko se setio a ovima danas, u Brusu, važniji su, naprimer, visoki telefonski računi od onih koji su položili svoje živote. Oni se nisu “kockali” kako jednom reče, i osta živ, gospodin predsednik.

I posle će se, opet, javiti “zaštitnik lika i dela” iz Crne rupe i reći: Lažeš!

Laže i aparat, zar ne?
Goran Minić